Mix OSTALO Vaterpolo

Šoštar: I u Tokiju ćemo biti kandidati za najviši plasman

Jedan je od retkih sportista koji je imao tu sreću da osvoji sve moguće trofeje tokom svoje karijere, ali i da po završetku iste postane član Kuće slavnih.

O njemu su pisali svi svetski mediji, a u istoriji Srbije i Jugoslavije ostaće upamćen kao vaterpolista koji je sprečio hiljade, ali nikada nije dao nijedan gol.

Odigrao je jednu celu godinu – čak 365 utakmica za reprezentaciju.

Aleksandar Šoštar u intervjuu otkriva svoje prognoze kako će izgledati vaterpolo nakon korone. Podseća da je za sport izuzetno važna finansijska podrška i napominje da je u slučaju Olimpijskog komiteta Srbije, veliku ulogu u sportskim uspesima imala Vojvođanska banka.

U ovom trenutku koja je najveća snaga, a koja najveća slabost ekipnog vaterpolo sporta u Srbiji?

Najveća snaga je to što imamo izuzetno kvalitetnu generaciju i bogatu tradiciju. Sa ovom generacijom nema zime. Sledeće godine na Olimpijskim igrama ćemo sigurno biti konkurenti za jednu od medalja. Ono što mene plaši je što mislim da nemamo dovoljan broj centara i mislim da je rad sa mlađim kategorijama oskudniji nego ranije. Tako da je i baza tih kvalitetnih igrača manja nego što je bila i zato se plašim za ono što će biti posle Tokija. Igrači prerano odlaze napolje, neoformljeni, pitanje je da li će da nastave razvojni put kakav bi imali kod nas.

Zbog čega nema velikog interesovanja dece za vaterpolo?

Vaterpolo nije jeftin sport. Za ovaj sport je potrebna konstanta u radu i ogromna upornost, kao i priroda u vidu talenta. Takođe, ono što treba vaterpolu je bolji marketinški pristup koji je postojao pre desetak – petnaest godina. Sada mislim da je ovaj sport dosta pao na lestvici sportova kod nas, a bio je u ravni sa košarkom, odmah iza fudbala.

Šta smatrate najvećim uspehom u sportskoj karijeri?

Zlato na Olimpijskim igrama u Seulu je najveći uspeh u mojoj karijeri. Ukoliko pričamo samo o rezultatima – sve sam osvojio. Svaki taj momenat ima težinu, ali ako gledamo hijerarhijski sigurno da su Olimpijske igre vrh svega. Po završetku sportske karijere ogromna stvar za mene je bila kada sam ušao u Kuću slavnih. To je potvrda svega što sam radio. Kada sam bio mlađi nisam ni razmišljao da mogu da igram do 38. godine – 2001. sam završio reprezentativnu karijeru, a 2002. sam prestao da igram. Imao sam i sreću i zasluge da budem u vrhunskim klubovima što vuče čoveka da nastavi time da se bavi.

Da li su sport i škola međusobno isključivi ili je moguće biti podjednako posvećen?

Iz mog iskustva, nije lako ali tvrdim da može. Odricanje je mnogo veće. Dok sam studirao, ujutru sam išao na trening od sedam do pola devet, pa direktno na fakultet. Nakon toga, opet bazen od sedam časova. Tokom leta sam na pripreme nosio knjige i učio.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *